Izvor: Politika

Redefinišući svoju ulogu u međunarodnim poslovima – zasad više praktično nego doktrinarno – Amerika ne nailazi na razumevanje saveznika, naviklih na stari poredak: da o svemu odlučuje Vašington.

To se najbolje vidi po stanju stvari u libijskoj operaciji, gde je pre dve nedelje Vašington komandu prepustio NATO-u, a svoje vojne potencijale iz prvih redova povukao u „stanje pripravnosti”. Glavne akcije protiv režima Muamera Gadafija od tada vode Francuska i Britanija, ne baš na najsvrsishodniji način, sudeći po gunđanju u redovima pobunjenika i pat poziciji na frontu.

Funkcioneri Obamine vlade nastoje da u svojim izjavama stvore utisak kako u stvari nema problema, u okolnostima kada je sve jači utisak da stvari ne idu u željenom pravcu. Prošle nedelje avioni NATO-a su dva puta bombardovali jedinice pobunjenika koje treba da podrže, a cela misija preti da postane još jedan dug, neizvestan i skup rat Zapada u jednoj muslimanskoj zemlji.

Ali za razliku od Iraka i Avganistana, sa Amerikom „na zadnjem sedištu”. U Vašingtonu se insistira da SAD neće proširivati svoj vojni angažman u Libiji, pravdajući to zauzetošću u druga dva rata, i poručuje se da NATO „adekvatno” održava zonu neletenja u Libiji, dok istovremeno podešava i promenljivim okolnostima prilagođava svoju taktiku.

„Naravno, SAD će pomoći ako to od nas bude traženo, ali naša uloga je zaista umanjena”, objasnio je novu situaciju portparol Stejt departmenta Mark Toner.

Neki od ovih nesporazuma i preciznija podela uloga trebalo je da budu ispeglani i dogovoreni na sastanku „libijske kontakt grupe” juče u Dohi, dok će se ostali važni dogovori kovati u četvrtak i petak, na sastanku ministara NATO-a u Berlinu.

Amerika je dotle zauzeta i nastojanjima da stišava nezadovoljstvo i svoji drugih partnera. Pažnju je u tom pogledu privukla misija Obaminog savetnika za nacionalnu bezbednost koji je u utorak lično odneo pismo svog šefa saudijskom kralju Abdulahu.

Sadržaj pisma nije otkriven, ali sudeći po tome da je Tomas Danilon u Saudijsku Arabiju putovao samo nedelju dana pošto je tamo boravio sekretar za odbranu Robert Gejts, potvrđuje da u odnosima između Vašingtona i njegovog izuzetno važnog partnera u arapskom svetu (uz to i najvećeg izvoznika nafte) postoje izvesni nesporazumi.

Nije teško dokučiti i koje vrste. Otkako je počelo „arapsko proleće”, konzervativna saudijska monarhija se našla u prilično nelagodnoj situaciji, izložena demokratskim vetrovima koje su doneli protesti kod gotovo svih njenih suseda: u Egiptu, Jemenu, Jordanu, Bahreinu.

Kuća Sauda je sa velikim zaprepašćenjem ispratila rasplet u Kairu, gde je Vašington pustio niz vodu svog višedecenijskog saveznika Hosnija Mubaraka. So na ranu je potom posuta kada je Vašington javno kritikovao saudijsku pomoć uzdrmanom monarhu u Bahreinu. Poziv Amerike da u toj maloj državi otpočne politički dijalog između šiitske većine i sunitskih vladara, protumačen je, kako to interpretiraju američki mediji, kao „naivan”.

Saudijci sebe smatraju „glasom umerenosti i stabilizacije na Bliskom istoku”, dok američka diplomatija izgleda još traga za formulom kako da u novim okolnostima uskladi svoje interese i svoje principe. Zasad se ide od slučaja do slučaja. U slučaju Saudijske Arabije, veliki teg na vagi je i činjenica da je u toku finaliziranje najvećeg vojnog posla u istoriji: američki vojnoindustrijski kompleks trebalo bi da u idućih deset godina saudijske oružane snage modernizuje opremom vrednom 60 milijardi dolara.

Najzad, veliko naoblačenje je nastupilo i u odnosima sa glavnim regionalnim partnerom u avganistanskom ratu – Pakistanom. Tamošnji vojni vrh je zatražio da zemlju napusti čak 335 operativaca CIA, što je, kako se procenjuje, 25 do 40 odsto američkih specijalaca koji su tamo angažovani.

To je dosad najveći poremećaj u bilateralnim odnosima, koji poslednjih godina prolaze kroz faze zahlađenja i otopljavanja. Svoje veliko obaveštajno prisustvo u Pakistanu Amerika pravda neophodnošću borbe protiv Al Kaide i drugih terorističkih mreža, čija su skloništa na pakistanskoj strani pograničnog područja (i od kojih su neke u direktnoj vezi sa vojnom obaveštajnom službom Pakistana).

Pakistanski generali međutim podozrevaju da je pravi cilj CIA da se domogne kontrole njihovog nuklearnog oružja. Vašington, koji pakistanske oružane snage dotira sa više od milijardu dolara godišnje, sa druge strane, često iznosi dokaze da Islamabad igra dvostruku igru: sa jedne strane je saveznik SAD, a sa druge aktivno pomaže njenim protivnicima, talibanskoj gerili u Avganistanu.

U svakom slučaju, proterivanje CIA je izuzetno ozbiljna kriza u odnosima dve zemlje, najdramatičnija otkako Amerika vodi svoj „rat protiv terora”, u kojem je, kako stvari stoje, Pakistan čas saveznik, čas protivnik.