Izvor: Fond strateške kulture

Burni događaji u zemljama Magreba i na Bliskom Istoku pokazuju da je istorija čoveka najzad izgubila prirodnost svog razvoja, te da je dobila zadati karakter. „Teorija zavere“ (konspirologija), iako možda nije najbolja vrsta metodologije naučnih istraživanja, ipak je potpuno prihvatljiva za gradnju hipoteze o suštini onoga što se sada dešava. Tim pre, što su pokušaji najkrupnijeg centra-SAD, da se tok svetskog razvoja preusmeri na interese njihove globalne vlasti, otvoreni.

* * *

Dejstva SAD u Iraku su od proleća 2003. dala snažan podstrek aktivnostima turskih i sirijskih Kurda što je, u okviru američkog projekta „Veliki Bliski Istok“, u potpunosti u skladu sa zadatkom sitnjenja regije, prema anglo-američko-izraelskim planovima formiranja „luka nestabilnosti“: od Libana i Palestine do Sirije, Iraka, Persijskog zaliva, Irana, pa zatim do granica Avganistana, i dalje do Kašmira, Sinczjana, Tibeta – kao usmerenje „nove avganistanske politike“ Obamine administracije.

U toku iračkog rata 2003. godine Turska je, prvi put posle potpisivanja Lozanskog ugovora 24.07.1923.god, bila prinuđena da se pomiri sa dispozicijom, nametnutom od strane Sjedinjenih Američkih Država, prema kojoj je pokret Kurda počeo u međunarodnom životu da nastupa kao samostalan faktor. U skladu sa tim agresija SAD protiv Iraka je kod turske političke elite postala tačka odbrojavanja za shvatanje sopstvene uloge, a takođe i novog kvaliteta turske spoljne politike. Zajedno sa faktorima, kao što je nezadovoljstvo stavom Evrope u odnosu na stupanje Turske u EZ i još nekim, ta antizapadna ideologija učvršćuje novi geopolitički status Ankare.

Najnovije izmene u spoljnoj politici Turske znače da njeni interesi ne moraju obavezno da se poklapaju sa pozicijom SAD; u Turskoj je primetno oslabio višegodišnji interes za stupanje u EZ, i ona sada više teži Bliskom Istoku, a takođe je spremna da povede računa o regionalnim interesima Rusije i Irana. Za Tursku postaje sve nepoželjnija regionalna dominacija SAD, i sva njena spoljna politika postaje sve izbalansiranija. Tendencije NATO ka stvaranju kriza, američki scenariji za formiranje Kurdistana (sa promenom sadašnjih granica Turske, Irana, Iraka i Sirije) i protivurečnosti u bazenu Crnog mora i na Kavkazu dozvoljavaju da se hipotetički pretpostavi verovatnoća da će u srednjeročnoj (a možda i kraćoj) perspektivi doći do ozbiljnih transformacija u spoljnopolitičkim željama Turske. U stvari, te transformacije su već počele, a kao ishodnica tog plana može da se smatra izjava Ankare iz avgusta 2010 g. o nameri da se iz strategije nacionalne bezbednosti isključi podsećanje na to, da glavnu spoljnu pretnju za Tursku predstavljaju Rusija, Grčka, Iran i Irak. Turska radi na kardinalnoj promeni svoje geopolitičke orijentacije u svetu.

Pre oko dve godine jedan od ruskih autora je izrazio mišljenje prema kome će, ukoliko se kurdski iredentistički pokret pokaže kao uspešan, biti neophodno da se hitno uspostavi dijalog sa kurdskim političkim snagama, i da se prizna nezavisnost Kurdistana(1). Nije teško dosetiti se da bi takav korak Moskve ne samo izbrisao sve pozitivno što je dotle postignuto u rusko-turskim odnosima, već bi on imao snažan uticaj i na rusko-iranske i rusko-sirijske odnose. U stvari, neophodni su koraci koji bi predvideli odbijanje promene granica u oblasti Velikog Kavkaza, kao i Bliskog Istoka, a takođe i promene mnogih drugih granica. Ukoliko bi Rusija priznala Kurdistan to bi, u uslovima lomljivog sopstvenog – ruskog – federalizma, pogotovo za Kavkaz, predstavljalo zamajac za „balkanizaciju regije“.

* * *

Ankara smatra da je jedan od najvažnijih mehanizama za jačanje uticaja Turske u regionalnim pitanjima razvoj ekonomskih veza sa državama u regiji. Odatle inicijativa o potrebi formiranja slobodne trgovinske zone Turske sa arapskim zemljama. Turska je preko svojih leđa osetila uticaj regionalnih kriza, koje su delimično predstavljale i rezultat politike SAD, te ima nameru da preuzme u sopstvene ruke inicijativu; tako što će sređivanjem ekonomskih odnosa sa zemljama iz regije sa jedne strane, oslabiti uticaj zapadnih država na zemlje – susede, a sa druge –preuzeti poluge delovanja u bezbednosnoj sferi.

Na isti način treba posmatrati i tursku aktivnost u zemljama Centralne i Južne Azije. Predstave o „novom svetu, u kome će regionalne države poželeti da imaju pravo na sopstveno izjašnjavanje kada se radi o pitanjima regionalne i međunarodne politike“ umnogome se ispoljavaju u ponašanju Turske u Avganistanu. Za dobre tursko-avganistanske odnose postoji nekoliko povoljnih faktora. Prvi je konfesionalni. Turska je muslimanska zemlja, i prisustvo njenih vojnika u Avganistanu lokalno stanovništvo prihvata mnogo mirnije, nego razmeštaj američkih ili evropskih jedinica. Osim toga, Turska nije sused Avganistana, i to predstavlja prednost, a ne manu, jer Turska nije zainteresovana za ustanovljavanje kontrole nad tom zemljom ili nametanje nekog drugačijeg oblika političkog uređenja, „kao što je to pokušavala da učini većina avganistanskih komšija.“ Najzad, nijedna druga zemlja nema armiju, kao što je ima Turska, sa iskustvom u ratnim dejstvima i u brdima, i u partizanskom ratovanju(2).

Međutim bazu za osnovu turskih napora na putu ustanovljenja mira i stabilnosti u Avganistanu predstavlja ne toliko vojna komponenta, koliko turska „meka snaga“. Istovremeni rast turskog učestvovanja u rešavanju avganistanskog problema daje šanse za „devesternizaciju“ programa pomoći Avganistanu(3). U tom kontekstu interesantne su preporuke američkih eksperata u vezi sa politikom, koju Turska vodi u Avganistanu. „Zna se da Turska ima tesne veze sa uzbekistanskom dijasporom u Avganistanu. Međutim, ona neće moći da odigra ulogu stabilizatora, ukoliko sebe bude identifikovala samo sa njom. Turska mora da jača veze sa najkrupnijom etničkom grupom u Avganistanu – sa paštunima. Vodeći računa da je „glavni pokrovitelj“ paštuna Pakistan, za Tursku, baš zbog toga, put u Avganistan vodi preko Pakistana. Ukoliko Turska pomoću Pakistana uspe da zadobije poverenje paštunskih lidera, ona će uspeti da odigra i glavnu ulogu u prevazilaženju mržnje koja postoji između severa zemlje, uključujući Turkmene, Uzbekistance i paštune i, prema tome će, „ubrzati mogućnosti za uspostavljanje mira“(4).

* * *

Sva aktivnost Turske u Avganistanu može da postane besmislena ukoliko se ostvari bilo koja od komponenti američkog projekta „Veliki Bliski Istok“, koji se uslovno naziva „Nezavisni Beludžistan“.

U iranskim provincijama Sistan i Beludžistan stalno živi oko milion Beludžistanaca(5). Iranska vlada kontroliše teritoriju na kojoj oni žive i ne dozvoljava da dođe ni do kakvih neželjenih pojava, te u zemlji ne postoji tendencija da se etnodemografska slika veštački unificira. „Beludžistanskko pitanje“, kao takvo, u Iranu ne postoji, bez obzira na aktivan rad antiiranskih snaga koje pokušavaju da destabilizuju stanje u regijama, naseljenim Beludžistancima. Osnovni posao u tom pravcu vrše islamističke organizacije „Modžahedin-e Halk“ (6)i „Fedejan-e Halk“ (7). Nekada su te partije sebe smatrale za partije levog usmerenja („Fedejan-e Halk“ je sebe smatrao čak za marksističku), ali danas obe organizacije mogu da se svrstaju u ekstremističke i terorističke; obe su u kontaktu sa CIA SAD i iračkom specslužbom „Muhabarat“.

Ideje nacionalizma i tendencije separatizma su razvijenije u Istočnom Beludžistanu (Pakistan), u kome živi oko 4 miliona Beludžistanaca. Beludžistanske društveno-političke organizacije su uglavnom osnivane u inostranstvu, od strane izbeglica iz Pakistana, i upravo one pokušavaju da provociraju etničko raspoloženje u iranskom Beludžistanu. Etnička samosvest istočnih Beludžistanaca je na prilično visokom nivou. Centralno mesto u planovima beludžistanskih nacionalista zauzima ideja osnivanja „Velikog Beludžistana“. Karta „Velikog Beludžistana“ obuhvata ogromnu teritoriju, koja daleko premašuje granice regija u kojima živi stanovništvo, koje govori beludžistanskim jezikom. Zapadna granica „Velikog Beludžistana“ dolazi do centralnog dela Irana, na istoku guta Pakistan; Istočna granica, idući uvis, obuhvata jugozapadni deo Avganistana, a na severu stiže do Marijske oblasti u Turkmeniji. Posle osnivanja Pakistana 1947. godine beludžistanski lideri su pokušali da proglase nezavisnost, ali su teritorije sa Beludžistancima uključene u Pakistan. U periodu 1952. – 1955. g. je, kao formalna administrativna jedinica, osnovan Savez beludžistanskih provincija, koji je docnije preimenovan u provinciju Beludžistan. Bez obzira na dobijanje provincije ispadi na etničkoj bazi su nastavljeni, bilo je čak i oružanih ustanaka, pogotovo 1970-ih godina.

U Avganistanu živi oko 300.000 Beludžistanaca (Bragua ima oko 250.000). U toj zemlji oni žive uglavnom u provincijama Nimruz i Giljmend, na jugozapadu, a nekoliko hiljada njih živi u ostalim avganistanskim provincijama. Beludžistanci se u društveno-političkim procesima ne ističu etnički, a aktivni su, kao po pravilu, u okviru opštih avganistanskih, pre svega paštunskih, pokreta.

2004. godine je obnovljena Armija za oslobođenje Beludžistana (AOB) – organizacija koja je još u periodu 1973. – 1977. godine vodila oružanu borbu protiv centralnih vlasti Pakistana. Brojnost AOB se procenjuje na 10.000 ljudi. Priprema diverzanata se vrši u bazama za obuku, kojih je između 40 i 60, i koje se uglavnom nalaze u oblastima Kohlu, Dera Bugti i Keč-Gvadar (prema pakistanskim izvorima, u tim se bazama vrši obuka i stranih najamnika, među njima Uzbekistanaca i ujgura). Na tromeđi Irana sa Avganistanom i Pakistanom deluje etnička naoružana grupa Beludžistanaca „DŽundulah“. Prvi podaci o njoj su iz 2003. god.(8)

Osnivanje beludžistanske države u prvi mah izgleda nerealno, jer ne odgovara nacionalnim interesima ni jedne zemlje u regiji. Da bi se osnovao nezavisni Beludžistan treba da se ujedine sve teritorije na kojima se govori beludžistanskim jezikom; to znači da će Iran da izgubi ne samo provinciju, već i uticaj u Persijskom zalivu, a Pakistan treba da se liši skoro polovine svoje teritorije. Beludžistan bi kontrolisao i Ormuski tesnac, a ako se tome dodaju desetine hiljada Beludžistanaca iz zemalja Persijskog zaliva to će, očigledno, izmeniti celu geopolitičku situaciju na Bliskom Istoku, u Centralnoj Aziji i na Kavkazu.

* * *

Pored problema Beludžistana, kao i „kašmirskog pitanja“ , kao faktor nestabilnosti Pakistana, koji je neraskidivo povezan sa situacijom u Avganistanu, postoji Paštunistan. U avganistanskoj političkoj eliti uvek je postojao čvrst stav odbijanja granice (DurandLine) koja je određena pod pritiskom Britanske imperije; ona je ostavila mnoga paštunska plemena izvan granica Avganistana. Međutim, posle odlaska Engleza, eliti istočnih paštunskih plemena Pakistanske Severo-Zapadne Pogranične Provincije (SZPP) se učinilo privlačnije da se nađe u sastavu Pakistana, nego da se pripoji Avganistanu. Paštunskoj eliti SZPP su bili privlačniji razvijeni gradski centri u Pendžapu i Sindeu, a nezavisni Avganistan nije mogao da im ponudi ništa, zbog čega bi vredelo da pokušaju da promene sistem uzajamnih odnosa u granicama bivše Britanske Indije, na koji su bili naviknuti. Istočni paštuni su se, u toku deobe Britanske Indije, aktivno zainteresovali za političke procese, i sigurnim korakom su ušli u sastav jedinstvene pakistanske elite.

Bez obzira na to, projekat „Nezavisnog Paštunistana“ postoji, i nije teško u Kabulu ili Kandagari sresti političare koji imaju snage da, ukoliko dođu do potrebnih sredstava, organizuju dovoljno jak pokret za ujedinjenje paštuna, te da tada izbace zastavu takozvanog „Avganistanskog Turkestana“ (sever Avganistana).

Sve glavne savremene tendencije razvoja situacije u Avganistanu idu prema jačanju pretnji. To znači: otpor prema stranom vojnom prisustvu, tendencija smanjivanja vojnog prisustva ISAFi OperationEnduringFreedom, slabost avganistanskih snaga sigurnosti. Očigledna je nemogućnost da se odrede regionalno-etnoplemenski bilansi avganistanske političke elite, a to znači i sređivanje situacije na kratak i srednjeročni period. Treba dodati i „reinkarnaciju“ Islamskog pokreta Uzbekistana (IDU), njegovo aktiviranje u severnim i severoistočnim provincijama (Tahar, Kunduz, Badahšan, delimično Baglan, Samangan, Batgiz, Fariab), kao i zapaženu tendenciju rasta aktivnosti IDU u zemljama Centralne Azije.

Druga polovina 2010. godine je otkrila mnogo naznaka za verovatno obnavljanje vojno-političkog konflikta u Tadžikistanu. U martu – aprilu 2010. je došlo do nemira u Gorno-Badahšanskoj autonomnoj oblasti, na koje je vlada reagovala agresivnom politikom prema onim predstavnicima nekadašnje Ujedinjene tadžikistanske opozicije i muslimanskog sveštenstva, koji su preživeli, i još uvek bili na slobodi. Zatim, u drugoj polovini 2010. godine su se desili: beg grupe osuđenih terorista, učesnika versko-ekstremističkih organizacija iz SIZO GKNB Republike Tadžikistan; masovni neredi u Nureku; eksplozija pored zgrade RUBOP u Hudžandi – prvi put se u oblasti pojavio terorista-samoubica; eksplozija u objektu za razonodu u Dušanbeu; napad na armijske jedinice u predgrađu Dušanbea; vojni sukobi u Fajzabadskom rejonu; napad na vojnu kolonu u Raštskoj dolini.

Situacija u Kirgiziji već predstavlja recidiv. U njene glavne karakteristike spadaju polimorfnost nekonsolidovanih političkih subjekata, plemenske i regionalne unutaretničke (kirgiske) protivrečnosti. Izuzetno je opasna zasićena konfliktima polietničnost koja je, pre svega, uslovljena najvišim nivoom savremenog kirgiskog agresivnog nacionalizma, čiju kulminaciju predstavljaju poznati junski (2010.) događaji u Oškoj i DŽalalabadskoj oblasti. Međuetnički kirgisko-uzbekistanski junski konflikt je povukao za sobom određeno revanšističko raspoloženje u uzbekistanskoj opštini na jugu, kao i porast antikirgiskog raspoloženja u pograničnim oblastima Uzbekistana. Ako se uzme u obzir snažan potencijal versko-ekstremističkih mrežnih struktura – „Hizb ut-Tahrir“, IDU, kao i sintezu etničkog i verskog principa u uzbekistanskim predelima na jugu, situacija izgleda skoro preteće.(9)

* * *

Transformacija čitavog sistema međunarodnih odnosa koja se dešava pred našim očima, zajedno sa odnosima u regionalnim podsistemima, uz učešće Turske, treba rukovodstvo svake zemlje u Centralnoj Evroaziji da upozori na vrlo ozbiljno, ponekad i radikalno preispitivanje spoljnopolitičkih prioriteta. Osim kurdskog pitanja postoji i niz drugih, u vezi sa kojima se pozicije Turske i SAD i Turske i Zapada bitno razlikuju. Među njima su odnosi sa Rusijom, Gruzijom, Jermenijom, Grčkom; palestinsko-izraelsko pitanje, zamrznuti konflikti na Kavkazu i Kipru, učešće Turske u ruskim projektima za transport energenata i zajedničko delovanje u oblasti nuklearne energetike, energetski i trgovinski odnosi sa Iranom, iranski nuklearni program.

Ne predviđa se pretvaranje ogromne makroregije – od Magreba do Sinjczjana i Kašmira – u zonu totalnog konflikta svih sa svima. Ali, ne sme da se zaboravi da postoji mogućnosti i za takav razvoj događaja. Da uravnoteži situaciju i izbegne najgore može samo tesna koordinacija napora što većeg broja država Centralne Evroazije koje u svojoj spoljnoj politici otvoreno otkrivaju tendencije za samostalnost.

____________________________________________

Aleksandar Knjazev – stariji naučni saradnik Instituta za istočna pitanja u Ruskoj Akademiji Nauka, doktor istorijskih nauka, profesor na Kirgisko-Ruskom Slovenskom univerzitetu, redovni član Ruskog geografskog društva.

(1) Modest Kolerov : Rusiji i Jermeniji je potreban nezavisni Kurdistan.Informaciona agencija Regnum. — Po URL: http://www.regnum.ru/news/1201629.html

(2) Ivanova I.: Odnosi Turske sa Avganistanom // New Eastern Outlook / „Novoe vostočnoe obozrenie“. 14.04.2010, [http://www.journal-neo.com/?q=node/370]

(3) Sinan Ulgen. U potrazi za izgubljenim vremenom: tursko-američki odnosi posle Buša, // Centr političeskih issledovaniй (Taškent), sa pozivanjem na Brookings. 27.02.2009, [http://www.cps.uz/rus/analitics/express_analiz/v_poiskax_utrachennogo_vremenitureko_amerikanskie_otnosheniya_posle_busha.mgr]

(4) Ivanova I.: Odnosi Turske i Avganistana // New Eastern Outlook / „Novoe vostočnoe obozrenie“. 14.04.2010, [http://www.journal-neo.com/?q=node/370]

(5) Bojadžjan V.: Uz pitanje beludžkog separatizma //Centralna Azija i Kavkaz – Luleo, 1999., br.6

(6) Kompletan naziv: «Modžaheddin-e Halk-e Iran» (Mujahedin-e Khalq Organization, Muslim Iranian Student’s Society), «Borci za istinsku stvar islamskog naroda».

(7) Pobornici naroda, preciznije: „LJudi koji sebe prinose na žrtvu u ime naroda“

(8) Abdulmalik Rigi je bio uhapšen od strane specslužbi Irana dok se nalazio među putnicima aviona kirgiske avio-kompanije „Istok-avia“ koji je leteo iz Dubaija u Biškek. Rigi je priznao da je on imao nameru da se u američkoj bazi na biškekskom aerodromu „Manas“ nađe sa zvaničnim licima iz SAD. Lider „DŽundala“ je od njih trebalo da dobije „novac i instrukcije“. Iransko internet-izdanje Press-TVje tome dodalo, da su Rigija dok je leteo u Biškek pratili predstavnici spec-službi Kirgizije.

(9) Pogl. M.Larjuel i .Knjazev:Centralna Azija zaranja u “totalni konflikt“? // URL: http://www.fergananews.com/article.php?id=6745