Izvor: Standard

Kada svojim studentima predajem osnovne psihološke zakone učenja i uslovljavanja (klasičan Pavlovljev uslovni refleks, emocionalno uslovljavanje, operantno i instrumentalno učenje, teoriju potkrepljenja, učenje po modelu , učenje imitacijom i slično), ova klasična učenja obavezno povezujem sa psihološkim kontinuumom svesno-nesvesno, kao i sa brojnim današnjim tehnikama manipulacije pojedinaca i masa. Inteligentni studenti vrlo brzo razumevaju stvari i, ako ništa drugo, makar oni predstavljaju neugašenu nadu za današnju zalutalu i ošamućenu Srbiju koja još uvek pije (u Evropi zabranjene) bensedine, mešajući ih sa alkoholom, u procentu “od oka”. Ipak, najbolji i najpametniji deo Srbije nešto, izgleda, počinje da shvata. Ti mladi ljudi postaće sutra, nadajmo se, mnogo otporniji na sve moguće vrste poigravanja ljudskim duhom.

Vladimir Volkof, Sergej Čakotin, Noam Čomski, Iv Bataj, Zang Zaodong, ili Žene Šarp, samo su relativno novi autori koji u novi geopolitički kontekst stavljaju stara, bolje reći drevna znanja o ljudskoj psihologiji. Ta psihologija , kada je reč o dubinskoj analizi psihe treba da počne, ne sa Sigmundom Frojdom, već sa vladikom Nemesijem u 4. veku, a kada je reč o umeću manipulacije, ne sa novovekovnim socijalnim inženjeringom, već sa drevnim kineskim strategijama: “36 strategija kako da se živi i preživi”, ili “kako da se dobije rat, a da se ne odapne nijedna strela”.

Naravno, saznajne i pojmovne zbrke uvek imaju najpre jezičko poreklo i prirodu. Kada sociolozi govore o “socijalnom inženjeringu”, nastalom iz tzv. bihejviorističkog pravca u psihologiji (odnosno, još mnogo ranije iz ideje čistog empirizma i molekularizma), oni najčešće smetnu s uma da je , mimo svoje volje, do najvećeg otkrića koje je ugrađeno u temelj svake psihološke manipulacije , došao upravo ruski vojni lekar Ivan Pavlov posmatrajući svoga vernog psa. Sva kasnija “uslovljavanja” (pažnja: psihološko uslovljavanje je pojam koji nije ni u kakvoj vezi sa pojmom uslovljavanja-kao vrstom ucene postavljanjem različitih uslova), mnogo složenijeg tipa, ona koja više neće baratati samo prostim fiziološkim reakcijama, već vrlo složenim ljudskim emocijama, baziraju se upravo na tom genijalnom otkriću davanja dve draži (bezuslovne i uslovne, prirodne i veštačke), ponavljane dodirom u prostoru i vremenu. Na osnovu prirodnih životinjskih ili ljudskih reakcija, ponavljanjem stimulusa (draži) u paru stvaraju se , po želji eksperimentatora, sasvim veštačke i relativno trajne reakcije i ponašanja. Od Pavlovljevog psa, preko američke škole Votsona, Skinera, Gatrija ili Tolmana, od stvaranja klasičnog uslovnog refleksa, preko operantnog učenja ili učenja o potkrepljenju i kazni, pa sve do birača u političkim kampanjama današnjice, koristiće se ovaj isti temelj delovanja na ljudsku nižu fiziološku i višu emotivno-umnu prirodu, sa manje ili više veština, odnosno sa manje ili više talentovanim eksperimentom i “dizajnom” učvršćivanja uslovne reakcije i uslovnog ponašanja, u okviru nekog programa učenja ili manipulacije. Svi studenti psihologije ove tehnike moraju savršeno da poznaju, kao i da pročitaju nekadašnji manifest bihejviorizma “Izvan slobode i dostojanstva”.

Po prirodi stvari, studentima sam često primorana da objašnjavam kako su naučnici bihejviorističkog pravca, kao i uopšte svi etolozi (čija su otkrića na životinjama itekako značajna za psihologiju ljudi) pravili eksperimentalne uslove sa nagradama i kaznama u obliku lavirinta za inteligentne pacove ili u obliku tzv. “Skinerovog kaveza” za razne životinje. Na ovom mestu možda treba reći da je sukob evolucionizma i kreacionizma u nauci, u logičkom smislu reči potpuno besmislen sukob, te da oni koji ga potenciraju očigledno nisu shvatili da je i evoluciju, ako je nje bilo, po svemu sudeći, morala da stvori neka Viša sila. Ali, vratimo se lavirintu. Dok su učeni da pronađu put iz zamršenog prostora, ili dok su posmatrane njihove međusobne seksualne aktivnosti i pojedinačne preferencije mužjaka, odnosno ženki, mali, znatiželjni i veoma pametni pacovi, dobijali bi ili potkrepljenje, tj. nagradu u vidu hrane, ili kaznu u vidu elektrošoka. Učili su veoma brzo, isto tako kao što pravila eliminacije brzo uče “ljudski pacovi” u današnjim televizijskim eksperimentima.

Za one koji ne znaju brojne i inače veoma složene psihološke eksperimente, možda je od svega najvažnije da upamte samo jednu sintagmu :eksperimentalno posmatranje. Sa tim pojmom i pojavom sretaćemo se svuda, u svim oblicima socijalnih “Skinerovih kaveza”, kakvi su danas, “Veliki Brat”, televizijska “Farma”, “Ostrvo Kolonta” “Parovi”, “Preživeli”… i slične šou-biz-emisije koje su se prvi put u vidu svog pretka-prvobitnog spektakla pojavile baš u Americi još u toku velike krize tridesetih godina (setimo se filma “Konje ubijaju , zar ne?”, ili filma “Zmijsko jaje”, u duhu rađanja ideje nacizma). Domovina njihovog “bihejvioralnog porekla” je , dakle, severna Amerika, ali danas se te emisije vrte po svim svetskim ekranima, dok ih srpska televizija samo, više nevešto nego vešto, “skida, obrađuje i kopira”. Za te i takve spektakle čije se “licence” prodaju po čitavom globalnom svetu, ali najviše u siromašnim i tranzicionim društvima, pogrešno se pretpostavlja da su, kako to njihov naziv lažno imenuje, oličenje nekakvog “reality show-a”. Nasuprot tome, bitno je reći da u takvim emisijama nema apsolutno ničeg iz autentične kategorije “reality”, a još manje bilo čega spontanog ili istinitog, te da se radi o potpuno determinisanim (neslobodnim), veštačkim i uvežbanim (ovo ne mora nužno da znači i svesnim) sadržajima i reakcijama, koje u psihologiji odgovaraju ravni stvorenih uslovnih refleksa, sa verovatno malo većom dozom svesti nego kod eksperimentalnih pacova. Kada se ukloni ovaj prvi jezički falsifikat, stvari već postaju mnogo jasnije, iako ljudi samih manipulacija ne mogu da postanu svesni , niti da ih se oslobode sve dok istinski ne shvate njihove principe i njihovo nesvesno delovanje.

Ako kažemo da su i “Veliki Brat”, Farma” , “Parovi” , “Preživeli” ili “Ostrvo Kolonta” i sve slične emisije koje u Srbiju tek pristižu, uglavnom nešto izmenjeni ili obrnuti “Skinerovi kavezi”, bez obzira da li se radnja odvija u prirodi ili u nekakvim salonima, nećemo mnogo pogrešiti. Inteligencija se po definiciji sastoji u nalaženju “istog objekta u svakom mogućem svetu”, kako bi rekli logičari.

Ali, šta je svrha ovakvih emisija ? Psiho i socio-drama sa terapijskim ciljevima koja se u kliničkoj praksi ozbiljno i stručno sprovodi, doduše udaljena od očiju javnosti i voajerizma, ovde, u scenskom haosu, svakako nije cilj. Obrazovanje, učenje i psihičko razvijanje – takođe nisu cilj, jer kompetentnih ljudi gotovo da i nema. Pored profita i zarade scenarista i tvoraca komercijalnog projekta, ostaje još samo zabava. Ali ostaje ona zabava koja ne donosi katarzu , vekovima poznatu u pozorištu, ili umetnosti uopšte, jer ovde nema ni dara , niti ima umetnosti. Ovde je u pitanju puka onanička zabava, koja u najboljem slučaju uspeva da se propne do ravni podražavanja ili mimetizma ili do neke medijske kopije od kopijine kopije.

Druga velika zabluda jeste ta da se u ovakvim spektaklima, ako već nema talenta ili nekih intelektualnih i moralnih vrednosti, radi barem o vrednostima takozvane autentičnosti, realnosti ili “istine”. Taj stav je velika zabluda. Pretenzija “iskrenosti” u takvim emisijama je potpuno besmislena, jer ljudi ionako , sa manje ili više talenta, gotovo uvek glume, a pogotovo glume u potpuno simulantnim i veštačkim, kontrolisanim uslovima . Pretenzija “spontanosti” je još gluplja i još licemernija, jer je u ovakvim medijskim situacijama upravo sve, apsolutno sve veštačko i kontrolisano, te je besmisleno govoriti o bilo kakvoj realnosti, osim onoj virtuelnoj, i to vanumetničkog reda.

Dalje od toga ne može da dopre spektakl ovakvoga tipa jer nedostaje upravo sublimacija, osnovni pojam u psihologiji, psihoanalizi i psihologiji morala uopšte, pojam bez koga je nemoguće skočiti od pacova do čoveka. Budući da u takvoj vrsti horizontalne zabave nema sublimacije, ceo događaj ne donosi nikakvu obradu sirove nagonske energije, niti donosi pražnjenje emocija, a samim tim ni katarzu, jednom rečju, ne donosi ništa osim redundantnog kiča, dosade i mučnine. A “zabava” bez katarze jeste dosada i muka koja u sebi uvek sadrži zrno nagona smrti. Nije li gledati ljude kako se ponavljaju bez ikakvog dara, kako se dosađuju ili izveštačeno nadmeću, prisustvovati scenama od kojih inače u običnom životu bežimo, jer nas zamaraju, gledati druge ili sebe u oblacima duvanskog dima, sparene u krevetima-boksovima ili na klozetskoj šolji, upravo izraz mazohizma i autodestruktivnog u nama? A od naznaka autodestrukcije do potpuno probuđenog nagona smrti deli nas samo milimetar.

Možda bi još nekako i bilo zanimljivo posmatrati jednog Rembranta ili Mocarta u situaciji dosade i redundantnosti, ili u nekoj naturalističkoj potrebi. Ali gledati u takvim trenucima ljude koji se javljaju da kao nameštaj ispune ove planske profi-salone, zapravo dosadne televizijske emisije, nema baš nikakvog smisla. Aristotel bi mogao da bude zanimljiv i u sauni, i u toaletu, ako bi se čula njegova glasna razmišljanja relevantna za čovečanstvo. Ali između njega i onih koje 2011. godine vidimo snimane u njihovoj intimnosti, razlika je velika kao bezdan dužine proteklih vremena i vekova. Vreme koje beležimo da bismo gledali današnju “Farmu”, “Parove” i slično, u stvari je uništeno vreme. To je negativno vreme u negativnoj slobodi, vreme koje smo sami sebi oduzeli, ono u kome smo sebe poništili u dubokom i besmislenom samozaboravu , plitkošću zastora uvek neuspelog psihološkog potiskivanja.

Objašnjavajući studentima principe socijalnih i političkih manipulacija (reč je o primenama, jer u osnovi postoji samo psihološka manipulacija, kao što je i prava moć uvek i jedino psihološka, a sve druge moći su samo njeni derivati i evolucije ), redovno pomenem i kritiku američkog društva o kojoj u svojoj knjizi “Tiho oružje za mirni rat” veoma hrabro piše Noam Čomski. U jednoj rečenici ove knjige, možda i ne znajući šta tačno dotiče ili koliko će to biti vidovito, Čomski doslovno kaže šta bi bio cilj globalne socijalno-političke manipulacije novih totalitarnih društava: “Cilj je vratiti ljude na farmu” (kraj citata). Analizirajući primenjene psihološke zakone na socio-političke strategije pomućivanja ljudskog uma i pasivizacije aktivnih političkih bića, Čomski prema svom proživljenom iskustvu navodi sledeće, rekli bismo uslovno, političko-medijske strategije: 1. strategija zabave, 2. strategija-stvori problem, pa ponudi rešenje, 3. strategija postupnosti nepopularne mere, 4. strategija nepopularnog odloženog u budućnost, 5. strategija infantilizacije, 6. strategija: umesto razmišljanja priziva se emocija, 7. strategija držanja javnosti u neznanju i gluposti, 8. strategija ohrabrivanja osrednjosti, 9. strategija zamene ljudskog revolta krivicom, i 10. strategija: “znamo vas bolje nego što vi sami sebe poznajete”. Izvanredno opisavši svaku od njih, Noam Čomski, iako nije psiholog, savršeno objašnjava osnovne metode medijske i političke manipulacije američke javnosti, odnosno njene “neme većine”.

Sve su ovo dodaci u velikoj instrumentalističkoj kapitalističkoj čorbi kojom se sa profitnog kazana loše hrane izgladnele mase kako bi bile još gladnije i još nesposobnije u borbi sa istinom gde su potrebni jak imunitet, inteligencija, lucidnost, budnost, intuicija , ogromno psihološko znanje i iskustvo. Drugim rečima, oni koji ne žele da im bezimeni režiseri pojedu život i učine ih gledaocima, a ne učesnicima u njihovom sopstvenom bitisanju, trebalo bi da budu i ostanu inteligentni, budni, obrazovani, intuitivni i iskusni. Ali, pre svega, da prestanu da gledaju medijsku manipulaciju ljudima “in vivo”.

Još 1968. francuski mislilac Gi Debor predvideo je da će veliki studentski bunt propasti, jer će biti ugušen i vešto utopljen u šou-biz-spektakl profitnog društva zabave. Upravo tako se i desilo. Ako je jedan veliki istorijski događaj mogao da bude ugušen u plitkosti i gluposti komercijalne zabave, čemu onda dalje služe ideološke investicije? Zar nije jednostavnije ohrabrivati svet bez ikakvih ideja, bez vrednosti i putokaza, svet koji će voditi puki nagoni, svet utilitarnog hedonizma koji će empirijski kao rečica krivudati čas levo, čas desno , i najzad se negde istrošiti i izliti? Ovo je pogrešno postavljeno pitanje – rekli bi logičari, jer čovek u stvari nema izbora. On bez sublimacije ne može da živi i ako ne postigne bar neku početnu životnu sublimaciju, ne može da bude siguran da je uopšte postao Čovek. Mi nemamo izbora oko toga koja ćemo pravila igre introjektovati da bi ona postala naša druga priroda, rekao bi Emanuel Kant: najbestijalnija ili ona najuzvišenija pravila. I jedna i druga usvajaju se brzo i obrazuju čitav naš okvir koji zatim doživljavamo kao svoju pravu prirodu. Ako pounutrimo najuzvišenije norme, sve drugo, kasnije u životu, izgledaće nam kao teško i dosadno u odnosu na njih i biće nam mnogo teže ako ove visoke norme ne sledimo, jer će one postati naša druga priroda. Potpuna je iluzija to da je život “s onu stranu morala” lak i jednostavan život, budući da ovakav život, zapravo, postaje najveći teret.

Ali, vratimo se siromašnoj srpskoj svakodnevici. Jedino što u tranzicionoj Srbiji danas, 2011. godine zaista radi, jedino što se okreće i obrće, jeste industrija tri-paračke zabave i šmire. Umesto da maštamo, pišemo, slikamo, komponujemo, radimo gimnastiku, plivamo, gradimo i izgrađujemo sebe, mi sedimo (narod sedi) i gledamo (narod gleda) mimetizam , podražavanje i šmiru beznačajnih likova u beznačajnim scenama manipulativnih emisija. Naravno, ovo se okreće u tragediju pod uslovom da “nêma većina” naroda pasivno podlegne manipulaciji i da pristane da gleda ono što joj se besomučno agresivno i , recimo to slobodno, psihopatski, nameće.

Pored naturalističke “Farme”, koju ljudi iz grada sinkretički zamišljaju osećajući miris živine i seoskih svinja, po zakonu kompenzacije, javio se odmah “gradski ” pandan u beskrajnom kič salonu u kome je zlato popadalo na sve strane (na zidove, vrata, krevete i fotelje). U potpuno neukusnoj dekoraciji kojoj je cilj jedino to da se veštački odvoji od svog drugog skrivenog dela istoga lica – od “Farme”, ređaju se jednako dosadne siluete, pretrpane šminkom, kitnjastim dekorom, gestikulacijama i podražavanjima, jednom rečju istošću. Što više žele da se razlikuju, to više liče jedni na druge, to su više isti. Ta istost se lepi za nas kao nezdravo blato, a ravna je svakom kiču koji umara beznačajem i šarenilom bez pravca, smisla i svrhe, bljutavošću skupog i drečavog pakovanja bezvrednog sadržaja. Naravno, “Farma” i “džet-set Parovi” su ista totalitarna pojava gledana sa dve različite strane, zavisno od dva tipa malograđanskog zanosa. Budući da ništa nije istina, niti je išta autentično, niti je ambijent farme stvaran, niti je ambijent “džet-set salona” stvaran. Ovaj poslednji ne može da se uzdigne čak ni do Bunjuelovog “Diskretnog šarma buržoazije”, jer tu nema ni diskretnosti, ni šarma, a ni buržoazije. Sve je loša imitacija “kaljuge u zlatu”, pa ne bi bilo nezamislivo da se “Farma” u jednom trenutku utopi u “džet-set Salon”, ili da domaće životinje prodru na zlatne fotelje. Sadržaj snimanog takmičenja u oba slučaja je kakofonija svega i svačega, od mediokritetskih rečenica i njihovih vlasnika, preko voajerizma do patrljaka feminizma, sa logikom čuvenog Muzilovog “i” koje bez ikakvog reda i smisla vezuje “sve sa svačim”, jer su važne samo gomila haotičnih utisaka i komercijalna suština. Ali, psihološka suština je ipak sledeće: potpuna nesloboda i nevidljivo modelovanje ponašanja, preko kontrolisanog ambijenta i naizgled naivnog glasanja koje čini hranu i elektrošok naizmenično, odnosno, eksperimentalnu nagradu i kaznu.

Naravno, akteri su jednako besmisleni u oba slučaja, s tom razlikom što jedni pokušavaju da glume “narodnjake”, a drugi da odigraju “džet-set elitu”, kao da je reč o pandanu neubedljivih političkih stranaka srpske scene u kojima jedni glume narod, a drugi “glamurozni svet”. Jer, kada kič kao rđa uhvati jedno društvo, on prodire svuda, u sva njegova tkiva, na istovetan način.

Ruku na srce, osim što na pozlaćenim stolicama sede i u pozlaćenim krevetima leže i pričaju, ni krivi, ni dužni, sasvim nezanimljivi i upotrebljeni ljudi, u verziji “Parova” otišlo se pola koraka dalje od reproduktivne dosade, jer se u jednom trenutku pojavila čak i ideja crtanja. Za ovako besmislenu emisiju, ta ideja bi bila čitava mala revolucija, budući da su dosadni i mimetistički likovi odjednom dobili jedan pravi umetnički zadatak, te su počeli da se bave i nečim što bi moglo da ima nekakvog smisla. Ovo je možda bio jedini trenutak “stvaralačke” vrednosti u svemu što se dalo videti u tim emisijama , trenutak koji se verovatno otrgnuo planskoj dosadi i desio se nekom vrstom omaške, budući da nigde nije nastavljen.

Jedno je izvesno: u svim verzijama takmičarskih emisija koje se okreću po svetskim televizijama, u “Farmi”, “Parovima “, “Preživelom”, “Ostrvu Kolonta” itd., svuda je na delu isti princip dejstva: kontrolisano posmatranje i eliminacija. Eliminacija, pojam i simbol kapitalističkog takmičarskog društva, po uzoru na pacova koji u lavirintu najbolje uči i koji ostaje poslednji i jedini živ, jer svima drugima damo velike količine elektrošokova. Ali, preživeli može da bude i par: pacov sa svojom ženkom. Eliminacija – kao magična formula uspeha i razvoja, kretanja napred na inače besmislenoj maltuzijanskoj putanji, iako punoj smrtnih zamki. Kako bolje odraziti srž i suštinu te grube slike sveta žita i kukolja, nego rečima : odbaci, skloni i eliminiši ? To je “imago” društva “za šaku dolara” sa mitom “pobednika”, u kome “neko preživi”, jer je bio “najjači”, “najbrži”, “najlepši”, ili “najinteresantniji”, zato jer je najviše šokirao eksperimentatore, a sebe najviše ponižavao, spuštajući se u patološku regresiju, budući da su gledaoci otupeli na sve i da svaki put traže sve zanimljivije i zanimljivije i sve jači podražaj. Istovremeno, drugi učesnici trke otpadaju u surovom Darvinizmu pretočenom u odraz ljudske zajednice, što čini glavnu mantru jednodimenzionalnih i nesolidarnih društava, kako bi rekao Herbert Markuze.

I tako, dok se ljudi u Srbiji zabavljaju gledajući i učestvujući u igri eliminacije, glasajući, plaćajući, pridružujući se porodici spletkaroša i društvu profitera, zabave i spletki, dotle, zapravo, neuspelo potiskuju činjenicu da se i sam njihov život odvija po istom principu i da i njih neko stalno pokušava da eliminiše. Moral “Farme” nije moral iskrenosti, već moral “ispadanja” i odabiranja. Oblik je, naravno, mnogo blaži od rimskih arena u kojima je svetina dizala prst dole ili gore presuđujući o životu gladijatora, a tehnike našega vremena su neuporedivo blaže. Ali, nesvesna poruka je potpuno ista.

Naravno, iz ovakvog morala izrasla je psihopatska, beskrupulozna, raskorenjena, zavidna i atomizovana jedinka, kao daleki degenerisani potomak teorije Hobsa i Loka, koju u životu drže samo strah od drugog bića i interes da se satre druga jedinka. To nus-produkt-biće je novi (stari) izum upravo ovakvih manipulativnih društava, a psihopata, kao novi tip ličnosti, jeste neoliberalni pandan nekadašnjem “novom čoveku” komunizma.

Psihološki i sociološki bihejviorizam, ili izvrnut Skinerov kavez (“Veliki brat”) predstavljaju društveno nerazumevanje i neuko primenjivanje ozbiljnih psiholoških zakona teorije učenja i uslovljavanja. Inžinjeri takvih patoloških zabava upravo ne poznaju zakone psihologije koji već dugo vremena čoveku daju mogućnost da neke od opasnosti izbegne, pre svega zato jer nauka već relativno dobro poznaje kako deluju zakoni ljudske psihe.

U društvenom smislu, psihopata je paralelan slici novog profi-društva: on je spoj oslobođenog od cenzure, bezbožnog, materijalističkog i utilitarnog čoveka koji se odavno ne oslanja na um, a nekada više ni na razum. U slučaju visoke inteligencije psihopata je manipulator i sadista nesposoban za moralna osećanja (jer nema formiranu instancu savesti Nad-Ja, niti može da oseti krivicu), a u slučaju niskog intelektualnog faktora, iz ove se grupe obično regrutuju ubice ili krvni zločinci. U psihopatologiji su poznati i prepoznatljivi po tome što se nikada ne kaju za počinjena nedela (upravo zbog nepostojanja osećaja krivice), nego se ponekada čak i javno ponose njima. Njihova samorefleksija je ravna nuli, a destruktivna šteta koju čine drugim članovima zajednice je ogromna.

Društvo koje favorizuje surovo takmičenje bez jasnih pravila, ne kažnjavajući materijalno bogate, već isključivo siromašne (koji nisu imali čak ni jednakost početnih mogućnosti, odnosno često ni prilike da postanu materijalno bogati), a koje obično počinje naizgled nevinim televizijskim “takmičarskim” emisijama, najbolji je humus za ovakvu potisnutu psihološku strukturu ličnosti, odnosno za njeno isplivavanje na društvenu površinu.

Novi ili stari tip ličnosti u finansijskom totalitarizmu odmenio je nekadašnjeg “novog čoveka” iz doba komunizma. To je sada: raskorenjeni, zavidni, interesni “profi-man” i društveni psihopata (egoista, hedonista, bezobziran, amoralan, agresivan, analno strukturiran, uz odsustvo osećaja krivice ili milosti, surov i ponizan istovremeno) koji krči svoj put u vrh ljudskog utilitarnog društva, a ono ni samo više nema mehanizme da ga osudi i kazni.

Psihološki identitet čoveka u ovakvom sistemu se topi, a prirodne posledice ove završne drame postaju vidljive: ljudska udvojenost, povrtšnost, nedoslednost, prevrtljivost i agresivnost bez obzira i milosrđa prema slabijem koji se doživljava kao nužni društveni otpad. “Cezarizam”, ali onaj bez stvarne duhovne i fizičke moći, zarazio je blede likove megalomanskog hoda po kvazi-demokratskoj medijskoj svakodnevici. Društvene lutke na koncu izlaze na scenu i svaku rečenicu počinju i završavaju sa “Ja”. Svako od hiljadu i jednog “Ja” novonastale društvene megalomanske horizontale želi da se samo ono izdigne nad drugima. Ali, istost je njihova sudbina i što više žele da se razlikuju jedni od drugih, sve više nepovratno, jedni na druge liče.

Svi zakoni Keopsove piramide u kojoj duša ne truli jer poštuje mere visine, u takvim društvima su uništeni. Ova moderna darvinistička medijska i politička igra je igra bez pravila, igra “neograničenog nereda”, kako bi rekao Robert Muzil, u kojoj glas “i” svemoćno povezuje bilo šta sa bilo čim. Sve se nalazi u incestuoznoj haotičnoj vezi i spletu, sve je jednako i poravnano. Uprkos tome, svako pojedinačno beznačajno Ja želi da satre drugo konkurentno Ja. Današnja srpska duhovna tranzicija, puna besmislenih televizijskih takmičarskih emisija je Ja-centrična, histerična, površna i prevrtljiva.

Princip plebsa: prijavi se za “Farmu”, ili “Parove”, sedni na pozlaćenu stolicu, slikaj se, dopadni se, zavedi, razgoliti se, otmi, zgrabi, prevari, slaži, budi bučan, nadjačao je nekadašnje hrišćanske i aristokratske principe građene i branjene stotinama godina i izmenio fenotip ljudskih likova. Na sreću, u čoveku su još uvek ostali živi genotip i arhetip.

Na sreću, oni u raskorenjenoj, pobesneloj, “oslobođenoj”, sebičnoj i glupoj jedinki 21. veka, u društvu socijalnog inžinjeringa i društvenih kaveza, dobijenih evro-novčanica ili elektrošokova, u društvu spektakla i besmislenih medijskih para-zabava, kao viša sila i opomena, i dalje latentno žive i traju.

Svest je jedina snaga koja može da izazove pobunu.