Izvor: Fond strateške kulture, Dmitrij Sedov

Sporazumi koje su Amerikanci potpisali sa Turskom i Rumunijom o formiranju američkih baza za protivraketnu odbranu (PRO) u tim zemljama još su jednom pokazali da Vašington, jačajući tempo izgradnje navedenog globalnog sistema, uporno odbija da povede računa o interesima Rusije. Od vremena Regana, koji je predložio program „Ratova zvezda”, radi pobede nad „imperijom zla”, SAD pokušavaju da u strateškom suparništvu sa Rusijom izbore prednost za sebe.

Mada, reklo bi se, prednost samo za jednu stranu u raketno-nuklearnom konfliktu – to je himera. Nikakva protivraketna odbrana ne može agresoru da garantuje i najslabiji udar kao odgovor jer on preti prevelikom štetom. Reklo bi se da se atmosfera grozničave pripreme za atomski rat rasejala, svet je došao do nove putanje razvoja a Amerikanci nastavljaju i dalje da rade PRO, koja predstavlja komponentu baš atomskog rata.

Prema izjavama iz administracije SAD, ti sistemi se grade radi odbijanja mogućeg napada „prokaženih” – Irana, Severne Koreje i, možda, Sirije (?!). Ne udubljujući se u geografske detalje razmeštaja američkih raketnih uređaja, da konstatujemo ono što je najvažnije: Zapad nikad neće dozvoliti tim državama da se snabdeju sopstvenim nuklearnim oružjem. Nikad te države nisu niti će pretiti Americi, i SAD igraju u odnosu na njih političku predstavu, dok istovremeno koračaju okružujući Rusiju sve efikasnijim sistemima PRO.

U skladu sa podacima Agencije za protivraketnu odbranu SAD, sistem PRO SAD već poseduje objekte koji su postavljeni u Severnoj Americi, Evropi i na Dalekom Istoku, i do 2013. godine će ih biti:

– 4 RLS (radarske stanice) sa prethodnim upozorenjem: Cobra Dane (o. Šemija, Aleutska ostrva); Beale (Kalifornija); Fylingdales (Velika Britanija); Thule (Grenland, Danska);

– RLS baziranu ma moru, SBX, dislociranu u Tihom okeanu, u rejonu Aljaske;

– RLS isturenog baziranja, FBX-T, na ostrvu Honšu (Japan);

– 16 protivraketa sa baziranjem na tlu, među njima 13 u Fort-Griliju (Aljaska) i dve u vazdušnoj bazi Vandenberg (Kalifornija);

– 16 krstarica i razarača sistema Aegis, koji ukupno imaju 18 protivraketa SM-3, dislociranih u tihom okeanu i na Sredozemnom moru;

– protivraketne komplekse Patriot (PAC-3).

Do 2013. godine će biti izvršeno i proširivanje sistema PRO, i u SAD će se do tada pojaviti:

– 5 RLS sa prethodnim upozorenjem, koji će pokriti čitavu severnu poluloptu (regioni dislokacije – Aljaska, Kalifornija, Grenland, Velika Britanija, Centralna Evropa);

– 4 RLS bazirane na moru SBX, u Tihom okeanu;

– 1 RLS isturenog baziranja, FBX-T, u Japanu;

– 54 protivrakete, bazirane na tlu (44 u SAD, 10 u Istočnoj Evropi);

– 4 kompleksa THAAD (zadatak: uništenje balističkih raketa u stadijumu spuštanja), koje ukupno sadrže 96 protivraketa;

– Do 100 protivraketa baziranih na moru, SM-2, (zadatak: uništenje balističkih raketa u srednjem delu trajektorije);

– 132 protivrakete SM-3 (zadatak: uništenje balističkih raketa sa dometom leta do 3.000 km u srednjem delu trajektorije).

Kosmički sistem za rano otkrivanje lansiranja balističkih raketa SBIRS vrši se u dvoešalonskoj varijanti. On omogućuje da se registruje lansiranje raketa 40-50 sekundi posle starta i da se putanja leta odredi u aktivnom delu.

U novembru 2004. godine u vazdušnoj bazi Edvards (Kalifornija) izvršeno je prvo ispitivanje bojevog lasera, sa baziranjem u vazduhu AL-1. Amerikanci su započeli radove na pravljenju bojevog lasera sa baziranjem u vazduhu još 80-h godina u okviru programa SOI (Strateška odbrambena inicijativa – Strategic Defense Initiative). Godine 1983. izvršena su ispitivanja na korišćenju takvog lasera protiv raketa klase „vazduh-vazduh”). Dalje su napori Amerikanaca usredsređeni na izradi sve snažnijih lasera sa kopna, koji bi omogućavali da se uništavaju leteće balističke rakete.

Sada se planira da se bojevi laseri sa baziranjem u vazduhu uključe u sistem PRO koji se sada formira. Eskadrila aviona koja će posedovati ovo oružje treba da bude razmeštena po čitavom svetu i da bude spremna za uzletanje radi hvatanja i uništenja balističkih raketa koje su startovale još pre nego što se od njih odvoje bojeve glave.

Takođe se ispituju sistemi NCDE (Net-Centric Airborne Defense Element), predviđeni za brzo navođenje bespilotnih letilica i lovaca na lansirane balističke rakete.

Tako će do 2013. godine SAD završiti sledeću po redu etapu postavljanja PRO, koja će, zajedno sa višestepenim sistemom kosmičkog izviđanja i mrežom RLS koja okružuje Rusiju, imati otprilike 500 balističkih raketa-presretača, ne računajući ZRK „Petriot”. Ali i u tom slučaju, prema tvrdnjama ruskih vojnih stručnjaka, Amerikanci neće moći da odbiju udar osvete. Rusija ima snage i sredstva da se suprotstavi američkim PRO, u zemlji se radi na usavršavanju probijajuće snage raketa. To jest ništa ne garantuje Americi da, u slučaju atomskog rata, neće doći do štete koja će biti nenadoknadiva, tako da se postavlja pitanje: kakav je to, onda, cilj zbog koga SAD stvaraju ovakav sistem?

Odgovor na ovo pitanje navodi na sledeće zaključke:

– PRO SAD nije predviđena za korišćenje u raketno-atomskom ratu. Imamo posla sa dugoročnim strateškim planiranjem, koje predviđa radikalno slabljenje raketno-nuklearnog potencijala Rusije do stepena kada neće biti moguća razmena atomskih udara.

– Prema američkim nagoveštajima, vojno-ekonomski potencijal Rusije može (treba) da kroz otprilike 20 godina toliko oslabi da zemlja neće moći svoju stratešku odbrambenu moć da održava na potrebnom nivou. Što se ruski raketno-nuklearni potencijal bude više degradirao, to će se više razvijati američka PRO.

STRATEŠKA PREDNOST

Cilj Vašingtona u toj dugoročnoj politici je da učini sve što je moguće kako bi se ponovo izborio za primat u odnosu na Rusiju u strateškom suparništvu. Ukoliko Amerikanci reše taj zadatak, mogući strateški sukob neće izgledati onako kako je to pretpostavljano. Za SAD se ponovo, kao pedesetih godina 20. veka, pojavljuje sablazan iznenadnog napada na Rusiju. Koliko je realno ostvarenje tih namera Vašingtona?

Da se prisetimo istorije. Staljin je imao sve razloge da ne veruje da će Hitler 1941. godine napasti SSSR. Nemačka je već ratovala sa Engleskom, na Balkanu, u Grčkoj i u Severnoj Africi. Nemačke vojno-tehničke mogućnosti su bile na granici. Bila je naoružana sa mnogo zastarele artiljerije i slabih tenkova. Crvena armija je prevazilazila Vermaht po brojnosti i količini tehnike, rezerve u ljudstvu obe strane su bile neuporedive. Zdravo rasuđujuđi, samo je idiot mogao da napadne SSSR. Pa ipak se Hitler, obzirom da je bio nepromišljeni avanturista, odlučio za napad. Himeričke predstave o prevashodstvu nemačkog duha nad Rusima – nepotpunim ljudima . su se s njim loše poigrale. Odluka Hitlera je u korenu bila pogrešna, ali je sprovedena i čovečanstvo je koštala bezbrojno mnogo žrtava. Prisećajući se američke tragedije od 9. septembra, imamo pravo da se zapitamo: zar nevidljive sile, koje su napravile tu tragediju, po svojoj psihologiji nisu isto takvi žestoki avanturisti? Zar i njih ne održavaju mitovi o sopstvenoj nadmoći nad čitavim čovečanstvom? Mi jednostavno nemamo prava da isključimo misao da će im pasti na pamet agresija protiv Rusije.

U takvoj situaciji ruske strateške snage mogu da se onesposobe i bez nuklearnog napada. Iznenadan napad stotina nadzvučnih krilatih raketa sa bojevim glavama koje idu u raznim pravcima uništiće preostale strateške rakete otvorenog i zatvorenog baziranja. Procena je da će kroz 15-20 godina Amerikanci proizvesti krilate rakete koje će biti nevidljive i nedostižne za ruske PVO.

Američki sistem PRO, koji se danas formira, služiće kao garancija u slučaju da neki, bilo koji ruski lansirni uređaji, prežive i da mogu da pošalju plotun u odgovor. Tada bi sputnjički laserski sistemi mogli da uništavaju nosače u trenutku starta. Svi preostali PRO bi bili na straži otkrivajući rakete koje su se probile i koje su izašle na borbenu putanju. One će se uništavati u kosmosu, po mogućnosti bez eksplodiranja bojevih glava, kako se ne bi ozbiljno zarazila prirodna okolina.

Ako ostanemo realisti, možemo da se zapitamo: zašto SAD toliko uporno pokušavaju da dobiju bazu za svoju flotu u Sevastopolju. Da nije možda zato što se između Crnog mora i Centralne Rusije nalazi reljef ravan kao sto, koji dozvoljava stotinama nadzvučnih krilatih raketa da se prostru nad zemljom sve do ruskih strateških objekata prelazeći PRO koja nije u stanju da se bori sa niskoletećim ciljevima?

U SAD nisu iščezle sile koje dozvoljavaju mogućnost da se Rusija ukloni sa karte sveta. Ovakva misao uopšte nije neočekivana, ako ni zbog čega, onda zato što su prestali da se smatraju za tajne dokumenti Pentagona iz sredine 50. godina, među kojima je i plan „Dropšot”, koji je predviđao atomsko bombardovanje 300 najvećih sovjetskih gradova.

Tragedija od 9. septembra je pokazala da su deca i unuci autora plana „Dropšot” ostali na vlasti i da su zauzeti dugoročnim planiranjem, koje zahvata čitave epohe u razvoju oružja. I svaka nova administracija SAD, bez obzira kojoj partiji pripada, sve se više približava željenom cilju: dostizanju odlučne strateške prednosti nad Rusijom… Istina, život je pametniji od proračuna zakulisnih snaga, te se još uvek ne zna čime će se sve završiti.