Izvor: Politika

Poslednji vojnik koji je napustio bazu Ader, blizu južnog iračkog grada Nasiri, ugasio je svetlo. Bilo je to u pola tri ujutru.

Oko 500 vojnika u 110 vozila, prosto su se išunjali odatle, jer iračkom osoblju koje je tamo radilo nije rečeno da, kad ujutru dođu na posao, u bazi neće zateći nikog.

Pred zoru, u Kuvajt je ušao poslednji kamion iz ove kolone. Naredba je bila da se ne trubi i ne puca u znak radovanja.

Tako je završeno američko ratovanje i okončano njeno povlačenje iz Iraka – i ocene o toj ekspediciji iz ruku političara, prebačene u nadležnost istoričara, od kojih su neki, ne čekajući onu „istorijsku distancu“ koja mnogo toga čini jasnijim, ali i komplikovanijim od početnih utisaka, već počeli da premeravaju ovu sasvim svežu prošlost.

Mnogi odgovori – zašto se počelo, šta je dobijeno, koliko je koštalo i da li je vredelo, već su, manje ili više, poznati. Među onima koji su već izneli svoje prve ocene, nesumnjiv je konsenzus: Amerika u ovom ratu nije poražena, ali je mnogo izgubila.

To je dosad najelokventnije, u eseju objavljenom u „Vašington postu“, izneo Endrju Baćević, profesor istorije i međunarodnih odnosa Boston univerziteta (inače vijetnamski veteran i penzionisani pukovnik američke vojske). Njegov glavni zaključak je da je diskretno američko povlačenje iz Iraka ustvari i kraj jedne ere – ere američke vojne i političke svemoći, kraj njene uloge „nezamenljive nacije“ i predvodnika novog, poslehladnoratovskog poretka.

Profesor Baćević podseća na izjave političara i tekstove kolumnista iz 90-ih godina prošlog veka, kada se najavljuje da će „najveća svetska demokratija i najjača ekonomija“ predvoditi ceo svet, ali i istovremeno poručuje da „nevidljiva ruka slobodnog tržišta ne funkcioniše bez nevidljive pesnice“, jer „’Mekdonald’ ne može da prosperira bez ’Mekdonel Daglasa’“ (proizvođač aviona F-15).

Onda je došao 11. septembar, koji je svemoćnu silu „prikazao više kao žrtvu nego kao arhitektu istorije“.

Ako je invazija na Avganistan da bi se tamo uništila Al Kaida bio „rat iz nužde“, onaj koji je usledio dve godine kasnije, napad na Irak, bio je „rat po izboru“.

Profesor Baćević ide još dalje u svojoj dijagnozi, konstatujući da je „globalni rat protiv terorizma“ bio implicitno, pa čak i primarno, „američki rat za globalnu nadmoć“. Vođen da se otkloni svaka sumnja o američkoj odlučnosti i snazi. Da se potvrdi da je američka volja zakon.

S tog stanovišta, po ovom istoričaru, imenovanje Sadama Huseina za američkog neprijatelja broj jedan imalo je smisao, uprkos tome što njegov režim jedva da je imao veze sa Al Kaidom, i što je njegovo oružje za masovno uništavanje bilo izmaštano… „Stvarni cilj operacije Iračka sloboda bio je da demonstrira da SAD i dalje sviraju muziku po kojoj maršira istorija, a za to je trošni Huseinov režim bio idealna meta“, kaže Endrju Baćević.

Invazija je počela 20. marta 2003, Bagdad je pao 9. aprila, a već 1. maja Buš je proglasio da je „misija ostvarena“. Ali, umesto kraja, bio je to samo početak rata, koji je, po Baćeviću, skoro sasvim potrošio moralni i politički kapital koji je Amerika stekla na kraju Drugog svetskog rata.

Američka sila i oružje su doduše i dalje najjači na svetu, ali to više nije garancija da svugde može da pobedi. Može samo da izbegne poraz, zaključak je ovog profesora.

Za Ričarda Hasa, predsednika uticajnog Saveta za spoljne odnose, glavna karakteristika iračkog rata je da nije trebalo da bude vođen. Američki interesi u njemu nisu bili vitalni, a čak i da jesu, bilo je drugih načina da se zaštite.

Ali glavna od mnogih lekcija koje bi trebalo da budu naučene iz iračkog iskustva, po Hasu, jeste da su „lokalne realnosti mnogo bitnije od globalnih ili geopolitičkih apstrakcija“.

„To je važilo i u Vijetnamu, a nije manje istinito ni sada u Avganistanu. Treba da budemo svesni onoga što ne znamo i smerni u onome što želimo da postignemo“.

Najzad, glavna ostavština ovog rata da će biti manje takvih američkih intervencija u budućnosti.

Majkl Ignjatijev, profesor na Toronto univerzitetu, na pitanje da li je rat vredeo, odgovara kontrapitanjem: vredeo za koga? Kurdima, koji su stekli državu u državi, svakako jeste, dobitnici su i šiti na jugu Iraka. Ali gde je tu Amerika? Ona je izgubila podosta od svoje međunarodne reputacije, ojačan je i Iran, pa je zato još teže tvrditi da je nešto doneo zemlji koja ga je pokrenula.

Među retkima koji su ovih dana ratna postignuća sagledavali iz nešto drugačijeg ugla, je Maks Bat, takođe iz Saveta za spoljne odnose. Osvrćući se na najčešće potezan argument – da su 4.500 poginulih vojnika, 30.000 ranjenih i hiljadu milijardi potrošenih dolara prevelika cena za ono što je postignuto – on ukazuje da je u Korejskom ratu plaćeno više: 36.000 poginulih. Ali to se pokazuje opravdanom danas, šest decenija kasnije, jer je „Južna Koreja jedna od najprosperitetnijih i najslobodnijih zemalja sveta“.

Da je prerano da prorokuje da će Irak postati druga Južna Koreja, priznaje i ovaj ekspert. Čak i ako će tako zaista biti jednog lepog dana, teško da će utešiti današnje Iračane, prepuštene sebi u razorenoj zemlji, sa više od 150.000 ratnih grobova, mahom civilnih žrtava.

Jer, Sadama Huseina bi, ranije ili kasnije, uz mnogo manju cenu, svrgli i sami. Ko zna, možda bi, bez Amerikanaca, „Arapsko proleće“ počelo mnogo ranije, i to baš u Bagdadu.